Don’t hate the media - become the media

Iako pažljivo i vrlo opušteno gledam Euro 2008, gde na svu sreću nema naših da mi (ponovo) otkidaju komade sa sada več trošne čuke, moram priznati da sam večeras po prvi put navijao dok sam gledao utakmicu na ovom šampionatu evrope. I to sam navijao “protiv”!

Počeo sam da pišem komentar na blogu, a onda sam shvatio da sam previše napisao za jedan komentar, pa umesto čoveku da kvarim blog, odlučih da napišem post. Dakle, Berislav u svom postu govori o Ceni jednog fiktivnog startupa. Povod za sve je bio deo mog posta na biznisblogu u kojem sam govorio o FOWA i jednom delu odgovora na pitanje: “Gdje smo mi sa ovih prostora u toj priči i po čemu se razlikujemo od ostatka svijeta?”:

Mislim da smo mi daleko, naročito kada se čuje priča “to i nije bio neki startup, više kao eksperiment jer je budžet bio tek nekoliko desetina hiljada dolara”... pa, ovaj… šta je onda startup? Budžet od desetak miliona? To je za velike igrače nikakva lova, a tu je možda šansa nas sa jeftinijim ulaznicama. Ako neko ima snage i resursa da napravi nešto kvalitetno, ode na jedan ovakav skup, predstavi se najbolje što ume, siguran sam da će relativno lako naći investitora bar za jedan “eksperimentalni budžet”. Vredi probati.

Uh, koliki uvod Elem, ako mi Berislav dozvoljava ja bih malo javno računao

FOWA, London, 3-5 oct 2007

Višenedeljno čekanje na vizu, tročasovni let od Beograd i još duža vožnja podzemnom železnicom od Heatrow do Docklands na totalno drugom kraju Londona me je konačno dovela na FOWA. Za ovoliko novca i truda, bolje bi bilo da se isplati.

Atmosfera je totalno opuštena, svi su obučeni casual, možeš da na’vataš bilo koga da popričaš (naravno u razumnoj meri, da ne smaraš), čak sam pričao sa Ryanom Carsonom, slikao ga, pričali smo čak i o Srbiji, reče da je vrlo zadovoljan što je stavio show u Evropu tako da mogu da dođu i oni kojima je Amerika bila predaleko. Jedini problem ovde je što je sve preskupo. Najjeftinija koka-kola je 1,3 funte, najjeftiniji sendvič 3,5 dok su oni malo bolji od 5 do 7 funti, šolja kafe je 2 funte.

Problem je nastao i oko internet konekcije, navodno su obezbedili jako dobar link, međutim izgleda da isti nije mogao da se izbori sa nekoliko stotina ljudi koji se konektuju istovremeno. Tako da su mnogi bili frustrirani, neki čak i besni pa su toliko galamili da sam se u jednom trenutku osećao kao u Srbiji. Treba razumeti i te ljude pošto im je sav business online, ne mogu tek tako da „nestanu“ na nekoliko dana i da ne overe šta se dešava online. Šta više, nekima je ceo život online.

Internet konekcija u hotelu je posebna priča. Traže 5 funti za 1 sat, 9 funti za 24h, odnosno 102 funte za mesec dana. Richard, kanadjanin, je bio šokiran cenom i kaže da nema šanse da plati toliko pošto on za 35 kanadskih dolara mesečno tamo dobije T1 konekciju. Well, Richard, welcome to the UK :) Kada bi bar ta veza bila bolja, pa da možeš nešto i da uradiš, jačina veze ne prelazi 20% pa smo pomislili da je možda jača ako platiš ali to mu dođe kao kupovina mačke u džaku.

Na FOWA expo su interesantni štandovi, od Adobe Air, preko Microsofta (xbox 360 je bio poseban štand), do MySQL, Sun… i mnogih drugih. U zamenu za vizitku ili popunjen formular dobijaju se knjige i CD-ovi, majice i razne druge „vašarske“ stvari. O’Reilly je dao „sajamski popust“ od 35% na sve knjige, tako da neko ko mrzi čitanje PDF fajlova na ekranu i ima jedno 150 funti budžeta za knjige, može da dođe u situaciju da prekorači cargo limit za avion.

Moram ovo da podelim sa vama. Naime, u svetlu teme o ukidanju Small payment sistema naplate SMS-om, nastavak je takav da se prosto zapitaš šta mi ovde radimo. Dobio sam danas ovo obaveštenje:

Nazalost, danas smo primili jos jednu, po nas losu informaciju od Telekoma Srbije da oni internet ne smatraju medijem...

Sintakse za SMS priznanicu je Telekom nocas ugasio, a sve ostale su bile aktivirane kao SMS medij. I njih cemo morati ugasiti

Meni je zao stvarno, nema vise tih reci koje bi napisala klijentima u vezi sa ovim. Molim te ukloni sva obavestenja sa svog sajta vezana za broj 6233.

Dakle, za one koje mrzi da čita, generalno Telekom ukida (skoro) sve živo vezano za SMS što je namenjeno internetu, ostaju samo neki bezvezni servisi sa jako nepovoljnim uslovima, to se naravno ne odnosi na radio i TV stanice jer zvanično, za razliku od radio i TV - za telekom srbije “internet nije medij” i nikako ne može da se strpa u istu grupu.

Nemam dalje komentara… postavio sam ovo i na DPT.

30. 1. 2007. oko 06:00 usled ljudske greške od strane zaposlenog u nemačkoj kompaniji Unitedcolo gde se hostuje server došlo je do havarije. Naime, njihov zaposleni je pri redovnom održavanju uspeo da formatira oba hard diska na serveru ??

Na serveru se nalaze 2 hard diska, jedan na kojem su svi podaci, i drugi na kojem se čuva dnevni backup. Potpuno je nejasno kako je dotični zaposleni uspeo da formatira i drugi hard disk a još manje je jasno zašto bi to neko uradio. Od trenutka kada smo shvatili šta se desilo započeli smo proceduru “spasavanja” podataka sa formatiranog hard diska, i na kraju smo uspeli da izvučemo sve podatke, ali je tek tada započeta procedura re-instalacije operativnog sistema i nameštanje stanja “kako je bilo pre havarije”.

Iako nije naša greška, preuzimamo potpunu odgovornost za idiotski postupak ove persone, jednostavno ne umem da objasnim koliko mi je žao zbog svega što se desilo, i koliko je moja reputacija uništena jednim potezom jednog idiota. Sve ono što sam godina gradio, pričao, radio… nestalo je tim potezom.

Uz veliko izvinjenje svima, svi klijenti će dobiti po 2 meseca besplatno hosting. Ako neko želi da prebaci hosting na drugi server, jednostavno ne mogu da dam bilo kakvi bolje objašnjenje i potpuno razumem odluku, učinićemo sve što je u našoj moći da pomognemo.

Dakle, to je “zvanično obaveštenje” mojim klijentima, a nezvanično “jebaću im mamu švapsku, onu retardiranu…”. Uzeli su mi 10 godina života, uništili mi business (ko će sada da uzme hosting?) a ne smem ni da zamislim ša bi bilo da nismo povratili sve podatke. Ja doduše imam sve backupe sa svojih sajtova, pa makar i nedelju dana stare, a šta sa ostalim ljudima? Ne mogu da im kažem “ko te j… kada nisi radio backup”. Sva sreća pa smo spasili sve. Idem okolo, kenjam po forumima, kenjam na blogu, pametujem i proseravam se, i na kraju ispadnem najveća budala … čovek mi sjebe 15 godina jednim potezom,

I na kraju, traže mi 72 eur na sat za povraćanje podataka sa formatiranog hdd. Dao sam im, ali po nosu.

p.s. Post se zove Oliver Mandić jer je jedina pesma koja mi je dolazila u glavu u poslednjih 2 dana njegova:

... sve, sve je propalo
sve se srušilo
svemu je kraj…

Sada znam i kako ću se osećati ako doživim neki armagedon ili neko takvo nebesko sranje.

Obećah sebi da se ove godine neću nervirati i glumiti nadrkanog matorana, ali čim sam došao sa odmora počela su prva iživljavanja.

Dobio sam obaveštenje od Telekoma da mi ukidaju sve sintakse za SMS servise preko kojih sam vodio humanitarne akcije. Polu-objašnjenje između redova je: “mi imamo monopol na humanitarne akcije, ne možeš ti to da radiš”.

Bez obzira što je sve vrlo transparentno, što mogu lako da provere da li je u pitanju “fora” ili su stvarno u pitanju humanitarne akciju, u principu nisu zeznuli mene jer ja ionako nisam ništa uzimao od toga, već su zeznuli sve one sa www.humanost.org kojima je to potrebno, i još jednog sajta koji je napravio par desetina hiljada dinara mesečno. Verujem da bi te pare lepo legle nekome kome je svaki dinar potreban.

Ne žalim se, ne nerviram se (više), samo pišem ovo da se zna kako i zašto je propala jedna lepa ideja.

Odoh ja sutra na Kop. Odmor posle skoro pune dve godine neprekidnog rada. @nixa: Ovaj put ne nosim ništa što liči na kompjuter . Možda ponesemo eventualno PS2, čisto da nam deca ne skaču po glavi dok smo u apartmanu, a možda i neki DVD odgledamo. Ako budem imao snage planiram da bacim i pljuge. To sam poželeo od Deda Mraza ove godine – da mi da snage da prekinem posle 21 godine pušačkog staža. Idem i da se naspavam, da pravimo sneška, sankamo se – neću da skijam, suviše je to napora od jednom . Neću čak ni autom da idem – idemo busom, auto će kod majstora na jedan checkup. Nosim jednu knjigu, ako budem stigao da pročitam bar nešto što nije stručna literatura. I to nisam godinama radio.

Ma čim ja pišem 5 postova na blogu u nedelju dana – znači da je kranje vreme: ili odmor ili loodara.

Onima koji čitaju ovo preko RSS ili na www.blogodak.com izvinjavam se na smaranju…

Pročitah malo pre Draganov tekst Veg u Srbiji, pa da ne bih čoveku kvario blog svojom pričom želim da kažem da se ne slažem i zašto se ne slažem.

Evo malo statistike za ljubitelje foruma (ili za Riplija) (ili za Ginisa) :

Dakle, tema “Asocijacije IV” ima 22669 postova, odnosno 2267 strana (?) Kada se tome dodaju i prethodne teme “asocijacije”, bilo je preko 40000 postova, znaci preko 4000 strana. A trenutna tema “Asocijacije – najnovije” ima vec 557 strana.

Nije baš da blejim po forumima, imam 2-3 foruma na koje redovno idem, ali ja ovo još nisam video. A da, u pitanju je forum na www.romance-cafe.com a inače to je custom forum koji sam napravio samo za te potrebe, nema ništa extra, sve ono klasično što svaki forum mora da ima i ništa više od toga.

Dejan Bizinger me “memn’o” , prozvao me na svom blogu da napišem 5 stvari o sebi koje malo ljudi zna, i sada u duhu onih piramidalnih poruka, da ne bih imao 14 godina nesreće moraću da vas smorim sa ovih 5 stvari koje se ređe pominju uz moje ime:

1. Mnogi ne znaju da sam bio fudbalski golman, i to prilično uspešan. Kada je Tumbaković bio trener Partizana odigrali smo neku prijateljsku utakmicu sa njima, branio sam kao lood čak i odbranio penal (mislim Ćiri, ako mi nije popunjen sav RAM-a u glavi), Savo Milošević (on i ja smo isto godište) je tada igrao… pa sam dobio poziv da pređem u Partizan. Sudbina ili nešto drugo, dan pre nego što sam otišao na dogovoreni trening u Partizan, povrdio sam koleno i nosio longetu 2 meseca + oporavak još 2 meseca. U međuvremenu dok sam se oporavio bilo mi je glupo da se pojavim tamo u fazonu “e ja sam onaj, ako se sećate, koji je …”. I tako, posle godinu-dve ostavim fudbal i zapalim na Mauricijus (ovo je već druga stvar koju ne znate)

2. Živeo sam i radio na Mauricijusu, zaposlen u advertising agency kao umetnički direktor. Obično me većina zna kao programera ili samo web dizajnera, ne vezuju me često sa grafičkim dizajnom. Putovao sam malo po indijskom okeanu (gde ja prođoh, cunami ih je zakačio nekoliko godina kasnije ), radio, zaradio i sve potrošio (pošalješ klinca od 25 godina na tropsko ostrvo, posle sankcija i svega… pa kako da uštedi kad je željan svega). Tako da sam se vratio baš u vreme velikih zimskih šetnji po Beogradu, sa ušteđevinom jedva dovoljnom da kupim računar. Taj računar je odavno rashodovan ali je uz moju malu pomoć napravio sve što imam danas.

3. Imam puno prijatelja na dosta važnih mesta, od nekih važnih preduzeća pa sve do skupštine gde je jedan potpredsednik moj drug iz vojske, nikada nikome nisam tražio bilo kakvu uslugu niti se pozvao na bilo kakvo prijateljstvo. Vrlo sam ponosan na to, neko će reći da sam lud, ali kakav bi onda kredibilitet imao da pričam to što pričam kada bih tako nešto uradio.

4. E evo niste znali sigurno: totalni sam freak za Drugi svetski rat. Fasciniran sam veličinom, intenzitetom i načinom ratovanja od 1939-1945, heroizmom svih tih ljudi, idealima i odlučnošću. Imam sve filmove sa tom tematikom, plus oko 400 sati dokumentaraca, čitao sam dosta knjiga, od Mein Kampf do Band of Brothers… kada je na TV-u nešto vezano za drugi svetski rat, ostavljam sve što trenutno radim i sedam da gledam. Čak bih prekinuo i gledanje fudbalske utakmice zbog neke dobre emisije ili dobrog filma sa WWII tematikom. Jedino što može da me odvoji od TV-a u tom trenutku je eventualni 3. svetski rat.

5. Nešto na šta nisam ni malo ponosan: 1990. godine, samo godinu dana posle odsluženja vojnog roka u sred ispitnog roka sam mobilisan i odveden u Vukovar da ratujem. Bili smo klinci, nismo ništa znali, otišli smo kao ovce, vratili se kao najveće budale na svetu (mobilisan sam u prvom talasu, tada se još nije ni znalo da to nije “vojna vežba”, a eskiviranje i bežanija su postali “moderni” tek kasnije). Zato sada, kada čujem ove budale kao što je Dačić i ostala ratno-huškačka bratija, koji bi da ratuju – dođe mi da ga nađem i prebijem kao majmuna. Miki a.k.a pčelar-drvoseča je slično rekao za Dejan Mihajlova, samo što je on izjavio da bi ga tukao “onako, bez nekog određenog razloga”, ja bih ove tukao i osigurao bih se da dobro zna i zapamti zašto ga tučem. Tukao bih ga dok ne padnem od umora. I sve koji glasaju za takve budale.

Eto, sad i ja valjda treba da prozovem njih 5. Nadam se da će mi oprostiti: Goran Aničić, Dragan Babić, mungos, Ilija Studen, Nixa.

I jedna molba za kraj: ako nekome padne na pamet da me opet prozove za ovako nešto, ne bih da budem partibrejker, ali neka me konsultuje prvo. I’m to old for this shit

Jutros sam prošao pored pijace i vidim jedno 5 kamiona prepunih jelki. Sečenih. Ne umem da ih brojim od oka, pa ću da lupim – siguran sam da ih je bilo oko 500 komada. Samo ih je par bilo sa busenom. I šta sam uradio? Ladno sam zvao 92 da prijavim ove kretene. Koji sam matori skot postao.

Juče idem ulicom koja je do nedavno bila raskopana, padala je neka kišica, dovoljno da sve bude mokro, vidim lep trotoar i taman pomislim kako je lepo što su pri kraju, evo trotoar su završili, napravim jedan korak u upadnem u svež beton jedno 7-8 cm. Zagazim dobro, izvučem se i pogledam dva radnika na jedno 10 metara koji su nešto prevretali lopatama, gledaju me kao budalu. Pa jebem vama mamu odvratnu jel’ niste mogli da stavite neku traku ili nešto da obeležite da je svež beton. Kaže jedan: pa jes’ stvarno izgleda kao da je gotov, još ova kiša – ne vidi se razlika. Do pre par godina bih ladno promrmljao sebi u bradu nešto kao “jbt, kako sam glup…” i zapalio odatle, ali sada – ne, moram da im kenjam kao matori kreten.

Svaki dan ista priča, dođem na neku trafiku: “marlboro, 2 kutije”. – “Koji?”, odgovara prodavac. Pa koji ima? Ima “light”, da sam hteo light rekao bih “light”. Ima 100s, da sam to hteo rekao bih “100s” ili “dugački”. Ima onaj od po 10 cigara u pakovanju, i za to bi našao ime. Pa koji drugi? Ali danas se desilo nešto zbog čega, ako ne ostavim pušenje, sigurno ću promeniti cigare: “Marlboro, 2 kutije”. Odgovara prodavačica: “Jel’ light?”. “A jesi ti prirodna glupača ili me samo zajebavaš?”. Nisam mogao da izdržim da ne kenjam, matora konjina.

Treći dan za redom klinci u prolazu iz škole, zazvone na sve interfone i zapale? I taman kada sam pravio planove da im sutra napravim sačekušu da im kenjam, setim se da sam i ja to isto radio (samo ja nisam zapalio, nego stojim i čekam da neko izađe pa kažem “video sam, neki klinci su… pa pobegli) i tako shvatim da sam postao matori drkadžija.

I na forumima sve manje pišem, gledam ove dečake kako lupetaju svašta, naučili teoriju samo neko treba da im objasni da teorija i praksa nisu kao guza i noša, i ponekad ne mogu da se suzdržim pa prikenjam, onako, kao pravi matori moron. Posle gledam šta sam napisao pa se čudim da li je moguće da je to moj “rukopis”.

Zaboravim se i dok vozim, tada sam možda i najgori. Evo juče kada sam se vraćao iz office, stoji auto na semaforu, ja stanem u traku pored njega. Crveno svetlo. I u jednom trenutku ovaj krene. Ja gledam, možda ne vidim dobro semafor – koliko vidim, stoji crveno… i stajalo je još dobrih 30 sekundi za koje vreme sam ja presabirao u glavi “možda ne radi semafor, a ovaj zna da ne radi…”. Ma jok, upali se normalno zeleno, krenem i popizdim. Razmišljam šta li misli sada onaj lik? Verovatno misli da sam seljačina što čekam da se upali zeleno na semaforu. Sva sreća što mi deca nisu bila u autu, čuli bi psovke kakve nisu nikada do sada.

Ova godina je bila paklena, puno toga se desilo, puno obaveza sam preuzeo, uzeo kredit, kupio stan, sredio ga, uselio se, dete krenulo u školu, nema pauze, iz jednog dešavanja u drugi – jedino za šta se nije našlo dovoljno vremena je za nas same. 2006 će mi ostati u lepoj uspomeni po mnogim stvarima koje su se desile…. odnosno, šta pričam i ja – u životu se ništa ne “dešava” tek tako, samo po sebi, već se u životu sve pravi. Kako napraviš – tako ti bude. Elem, mnogo lepih stvari sam napravio u 2006. godini, ali po kojoj ceni? Poslednjih par dana odmora sam imao za prošlu novu godinu (ako ne računam da sam i tada imao goste 5 dana u kući, prijatelji neki – nemci). Da li je samo odmor ono što mi treba ili sam jednostavno postao matori skot? (ovo je retorsko pitanje, ako neko planira da mi odgovori… bolje neka šapne ili nešto…)

Divno je biti pesnik u Srbiji, napišeš pesmu a ona ostane aktuelna bar 150 godina, prosto mi je žao što ne umem da pišem lepše pa da se i ja nekako “prišljamčim” jednom svojom evergreen pesmom. Ja sam ovde prepoznao sve aktuelne političke stranke u Srbiji.

JUTUTUNSKA JUHAHAHA—Jovan Jovanović Zmaj (1865)

U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s’ na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s’ ore – Juhahaha, haha, haha!

Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.

A šta im je tako smešno?
Il’ je smešan Balakaha?
Il’ su smešni Jututunci?
Il’ je smešno “juhahaha”?

Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!

Šta je sledeće, da citiram kralja Ibija?

Predizborni podsetnik. Ovi momci su jedni od retkih koji imaju šta da kažu, znaju način da kažu ono što imaju a imaju i muda da to kažu bilo kada, bilo gde i bilo kome. Nepismeni, akademici, sklerotični, šampioni, luzeri, patriote, izdajnici, velikomučenici, heroji, bitange, barabe, odlikaši… svi – slušajte, čitajte i ‘vatajte beleške.

Beogradski Sindikat – Oni su

Ovaj spot je cenzurisan / zabranjen na većini naših “demokratskih” televizija … Bagro ulizička, mali ljudi žive u strahu i umiru u svojim govnima.

Moj sin ima zadatak da napiše za domaći šta će da radi kada poraste. I napise da hoće da bude fudbaler.

Pita ga mama “pa napiši i još nešto, recimo hoćeš da budeš programer”.
Kaze on “neću” (ljubi ga tata pametnog).
A mama će: “a od čega ćes da živiš, odakle ćes da uzimaš pare?”
On odgovara začuđeno: “pa na bankomatu!?”

Deca su mi mnogo pametnija od mene

Uvod u SMS Terminologiju

Point To Point koristi dedicated link između mreže i mobilne stanice za bidirekcionu komunikaciju bez operatora. Podržava maksimalno 140 bajtova za binarni transfe (PDU) odnosno 160 karaktera za text transfer (7-bit ASCII)

Jezik i stil u je od neprocenjive važnosti u kominikaciji, na osnovu koje, pored i posle prvog utiska, procenjujemo sagovornika. Nema razloga da kominikacija na relaciji web sajt – korisnik ne podleže istim pravilima.

Gledam neki source scripta koji sam skinuo i ne mogu da se načudim. Projektuje “programer” mysql tabelu ovako:

create table users (id BIGINT unsigned not null auto_increment, .... );

Ja stvarno ne razumem za šta će mu BIGINT tu, pa to je oko 18-milijardi-milijardi (ne znam ni da izgovorim taj broj, ali se piše sa 20 cifara, tačnije: 18.446.744.073.709.551.615, sad sam morao da pretražujem da vidim tačnu cifru). Da li je stvarno mislio da će da ima toliko user-a? Da li misli da će jedna mysql tabela da izdrži toliko? Zašto upisivati u tabelu 64-bitni broj, kada će mu verovatno biti dovoljan i smallint unsigned (oko 65 000+), ali hajde, neka koristi INT usigned (oko 4 milijarde+) Pa čemu onda to? Da bude siguran?... nc, nc, nc…

I onda se pojavi na nekim forumima i pametuje, ja mysql, ja ovo-ono… hajde smanjite doživljaj malo i kada projektujete, uradite tako da odgovara vašim potrebama. To je kao da kupiš olimpijski bazen i kao “neka ga, neka stoji, jednog dana možda imam 100 hektara baštu pa će zatrebati”.

Revolucija! U mađarskoj revolucija. Ne, nije 1989,... digli ljudi revoluciju što ih premijer laže.

Mo’š misliti… premijer laže? Jaka stvar.

Pa koji bre političar ne laže. Evo nas laže ko stigne. I kada saznamo da neko ne laže, mi se strašno unervozimo. To bre nije normalno, gde si video političara da ne laže. Ove što ne lažu, odmah u zatvor da ne zaraze ove normalne. Laž je bre zdrava, nije zdravo govoriti istinu, a i boli. Jedna “lepa” tradicija se održala u Srba, ko govori istinu, odmah ga roknu. Ti ćeš meni da ne lažeš?

Ministar policije prizna da je obijao trafike u adolescenciji. Odlično, ako priznaje da jeste, pošto je političar, a oni po definiciji lažu, znači da nije. Prostom dedukcijom, napokon smo dobili poštenog ministra policije. Premijer laže, kaže “nisam obavešten”. Znači da je ne samo obavešten već i organizator. Ćuti, dobro je, ipak premijer drži sve konce u svojim rukama, kakva bi mi bili država da premijer nije obavešten. Znači imali smo sreće i sa premijerom. Ma svi lažu, sad će izbori i ja bih se zabrinuo za budućnost ove zemlje kada bi se pojavio jedan koji ne bude lagao. I znaš da te laže, i gleda te u oči i laže, i ideš da glasaš za njega, jer se to tako radi u Srbiji. Ko laže ide u političare. More mađari… ne gaz’te oranje…

Čitam ponekad u Blicu one strane gde ljudi traže pomoć obično za decu kojima je potrebna operacija pa prikupljaju dobrovoljne priloge, i ponekad i sam pošaljem koliko mogu, (ali to nije ono što hoću da kažem ), međutim pre neki dan čitam o još jednom takvom detetu gde su ispod stavili spisak dobrotvora, pojedinaca i preduzeća koja su slali priloge. Jedno ime me je šokiralo: Meridijan banka.

Zašto sam bio šokiran? Pa pored njihovog imena stajala je cifra 200 dinara.

200 dinara.

dvestotine dinara.

dvijestotine novih avramovih srpskih dinara.

двесто динара.

2,4 evra, eura, euroa…

(ovo ponavljanje je za one koji misle da je slovna greška).

Dakle, sada može neko da me prozove da sam skot, pošto se poklonu u zube ne gleda, ali kad god čujem ili ne daj Bože vidim onu njihovu reklamu iz postkosovskog ciklusa (ili tačnije prvog postkosovskog ciklusa, pošto je ovo danas što se dešava verovatno drugi… 6 vekova kasnije), ne mogu a da ne sabiram pare koje su potrošili na marketing. Kakve novčiće – šuške… kada se sabere broj sekudni svake reklame, pa onda još radijski sekundi, pa “Meridjan Super Liga” (za one neupućene, ako ovo čita neki geek, tako nam se sada zove 1. fudbalska liga) ... pa produkcija svega toga, pa honorari… od oka procenjujem da su potrošili jedno 5 miliona evra, brat – bratu. Ako je i bilo “prebijanja”, troškovi su opet isti.

Dakle, 200 dinara? Alo? Pa mene bi bilo sramota da pošaljem 200 dinara, a kamoli još da mi napišu ime. Meni se čak činilo da su ljudi iz blica namerno naveli ovo da bi se sprdali. 200 dinara? Alo? Da li ste vi normalni? Da li tamo sedi bar jedan polu-čovek, koji ima bar četvrtinu obraza? 200 dinara? Jesi li se naorao Marko? More srbi…

Nedavno sam imao jedan misteriozan problem. Imao sam zadatak da provalim zašto se vuče jedan sajt pa je posle gledanja koda prvo što mi je palo na pamet da proverim sve querije. Pošto nemam shell pristup, pa tako ni pristup logovima, napravio sam da se svaki mysql query loguje za svako izvršenje scripta pri čemu beleži i vreme izvrešenje querija. Otvorim početnu stranu i za malo da padnem sa stolice, vidim da je izvršeno preko 80 querija ?

Gledam kod, ne vidim ništa sumnjivo, počnem polako da izbacujem deo po deo… prvo sadržaj – opet isto. Izbacim levu kolonu, i dalje isto, izbacim desnu koloni – ništa se ne menja…. već počinjem da tripujem. Na kraju na strani ostaje samo HTML header i i dalje se izvršava oko 80 querija, tek nekoliko manje nego kada je ceo sadržaj bio tu.

Krenem da izbacujem redom iz HEAD, izbacim CSS, ništa, izbacim eksterni javascript… e to ga nađem, tu je problem!